VI i konji: Veštačka inteligencija ili prirodna glupost?. COSMO bosanski/hrvatski/srpski. 24.09.2025. 22:03 Min.. Verfügbar bis 24.09.2026. COSMO. Von Sasa Bojic.
VI i konji: Veštačka inteligencija ili prirodna glupost?
Stand:
Saša Bojić, Maja Marić, Amir Kamber
Veštačka inteligencija nam je od velike pomoći – ali je njen naziv zbunjujući. Jer, ne radi se o inteligenciji, već o algoritmu koji putem pokušaja i pogrešaka stiče sposobnost da prepoznaje obrasce – u svemu: u komunikaciji, umetnosti ili ljudskom organizmu. Tu se vidi i veliko ograničenje mašinske „inteligencije“, kojeg ogroman broj ljudi tek sada postaje svestan. Ovo je vreme prvog velikog otrežnjenja kada se radi o VI. O tome i o pametnom konju Hansu govore Saša Bojić i Maja Marić
Nadam se da koristite blagodeti takozvane veštačke inteligencije. Koja nam na mnogim poljima olakšava život. Oko sebe vidim mnogo ljudi koji su, posle početnog oklevanja, sada oduševljeni činjenicom da su im odgovarajući softveri bitno skratili muke oko pretraživanja tema na internetu, učenja, ili, na primer, snimanja i montaže kreativnih video-sadržaja.
Ali, nema više ni one euforije, ili onih bojazni, koje su pratile prve primene VI u našoj svakodnevici. Danas se na „mrežama“ kao što su JuTjub, Instagram ili TikTok ispod video-snimaka često vidi kako se ljudi pitaju da li je neki video-snimak delo veštačke inteligencije ili nije. No, iz komentara se često vidi da je to za ljude postala normalna pojava, kao što smo nekada procenjivali da li je neko lice sa naslovne strane doterano u Fotošopu.
Mnogi su već i sasvim ravnodušni – svejedno im je kako je nastao snimak ako je zanimljiv i kreativan. Jer, oni veštačku inteligenciju vide jednostavno kao alatku, što ona i jeste. A sada, evo baš sada, polako nastupa i prvo veliko otrežnjenje – jer se pokazuje da ta alatka ima i vrlo krupne nedostatke. Pre svega u načinu na koji ona „uči“.
Evo nedavno je jedan veštački model na osnovu rentgenskih snimaka pluća trebalo da nauči koji pacijenti imaju infekciju a koji – ne. To je u početku funkcionisalo relativno dobro. Ali, onda su u sistem ubačeni snimci većeg broja pacijenata koji su snimljeni različitim aparatima. I – VI je počela da pravi mnogo grešaka. Potom je naučni tim koji je izveo taj eksperiment ustanovio da je model očitavao beleške na obodima slika, pa i uzimao u obzir to što su neke slike malo iskrzane po ivicama. Drugim rečima, snalazio se kako je znao i umeo, pa je tako malo i „varao“.
Istraživački tim Tehničkog univerziteta u Berlinu u tim nedostacima vidi takozvani „Efekat pametnog Hansa“. A taj efekat je toliko zanimljiv da prosto moram da Vam ga predstavim.
Pametni Hans
Ako ste, poput mene, rođeni i proveli deo života u analognim vremenima, vrlo je moguće da ste – uživo ili na televiziji – videli konja koji sabira brojeve.
To obično izgleda ovako: stoji konj tako okružen radoznalcima. Dreser od prisutnih zatraži da izgovore neki broj između 1 i 20. Kada neko kaže broj, dreser ga ponovi konju. I onda konj počinje da udara kopitom o zemlju. Ako je to, recimo, broj osam, konj udari osam puta. Posle toga ponovi uspeh sa nekim drugim brojem. A onda dreser napravi još veći spektakl i zatraži od publike dva broja, a onda konju naredi da ih sabere. Osam plus pet, i gle čuda: konj udari kopitom o zemlju 13 puta! Na sličan način rešava i druge jednostavne računske operacije.
Vilhelm fon Osten i konj Pametni Hans
Ovu tačku su decenijama izvodili solo-umetnici i mini-cirkusi širom sveta. Ona je uvek fascinirala ljude a stara je više od 120 godina – prvi put je izvedena 1904. U Nemačkoj. Sa konjem koji je zbog toga dobio ime Pametni Hans. Njegov vlasnik je bio izvesni Vilhelm fon Osten (Wilhelm), učitelj i matematičar-amater. I tvrdio je da Hans razume matematiku i nemački jezik.
Taj „fenomen“ je 1907. godine zainteresovao psihologa Oskara Pfungsta. On je imao svoju teoriju o Hansovoj inteligenciji. Smatrao je, naime, da se ipak radi o nekoj vrsti trika. I zato je izveo eksperiment u kojem konj, nakon što mu je postavljen zadatak, nije mogao da vidi nikoga – svi posmatrači su bili van njegovog vidnog polja.
I – Hans odjednom više nije znao da „računa“.
Šta se ispostavilo: tokom treninga, konj je naučio da prepoznaje tenziju tela svoga gazde i opuštanje kad priđe tačnom broju. Drugim rečima, naučio je da „čita“ te gotovo neprimetne pokrete učitelja - pokrete kojih ni sam gazda Fon Osten nije bio svestan! To je naravno grdno razočaralo Fon Ostena jer je on stvarno verovao da ima genijalnog konja.
Od čitave euforije oko tobožnjeg „fenomena“ ostale su mirijade raznih cirkuskih umetnika koji su tokom čitavog 20. veka izvodili tačku sa svojim takozvanim „pametnim konjima“, i od toga zarađivali novac, uspevši ponekad da izazovu interesovanje novinara i gostuju na televizijama. Naravno, svesni da konj ne zna da broji i sabira, oni su potom razradili čitav niz tajnih signala koje je opažao samo konj, a veština je proširena i na magarce, mazge i slične kopitare.
Mane sistema nisu beznačajne
Iako je tobožnje konjsko razumevanje matematike prvi raskrinkao psiholog Oskar Pfungst, tek 60-ih godina se jedan drugi psiholog, Robert Rozental, dosetio da situaciju kada istraživač nenamerno utiče na rezultat eksperimenta svojim očekivanjem, nazove „Efekat pametnog Hansa“. Efekat koji znači da zadovoljstvo rezultatima eksperimenta može da nam pomuti razumevanje onoga što se tokom eksperimenta zaista dešava i dovodi to tih rezultata.
I upravo to je ono što je dovelo do prvih velikih otrežnjenja u svetu takozvane veštačke inteligencije. Danas, samo tri godine nakon prvog pravog omasovljenja VI u vidu ChatGPT-a i softvera koji mogu da generišu sadržaje, već smo navikli i na mane sistema. Pa i na najteži vid njegovih grešaka koji se popularno zove: halucinacije.
Sigurno ste, baš kao i ja, i to ko zna koliko već puta, doživeli da vam recimo ChatGPT odgovarajući na neko pitanje pruža potpuno pogrešne odgovore, ali na način koji sugeriše tačnost i preciznost. Kao da se pravi da zna ono što ne zna i to uz vrlo samouveren nastup. Nemci tu vrstu foliranja zovu „Sicheres Auftreten bei völliger Ahnungslosigkeit“ – siguran nastup uz potpuno neznanje.
Jezički modeli kao što su ChatGPT, Sonet, Džeminaj i drugi, u stanju su čak da izmisle citate koji zvuče realno, ili navedu statistiku koja nikada nije objavljena. Zašto? – Zato što jezički model – baš kao što mu ime i kaže, prepoznaje obrasce komunikacije i na osnovu ogromne količine tekstualnih podataka pokušava da predvidi sledeću reč.
Tako on sa mnom može da komunicira na mom maternjem jeziku samo zato što u sekundi može da pročešlja nezamislivo veliki broj obrazaca takve komunikacije koje potom imitira. On generiše tekst tako što predviđa sledeću reč na osnovu verovatnoće a ne na osnovu stvarnog razumevanja.
Što se tiče golih informacija, model nema pristup proverljivim bazama podataka u realnom vremenu, već samo podatke iz svog trening-seta. Kada dobija zahtev koji nije u trening-setu, model, imitirajući ispravnu komunikaciju, „nadoknađuje“ informacije koje nedostaju kreiranjem onoga što najviše liči na nekakav odgovor. Halucinacija je, dakle, samo statistički obrazac, a ne stvarna činjenica.
Dobra strana svega je što halucijacije ipak nisu toliko česte da bismo rekli da nam veštačka inteligencija više odmaže nego što pomaže. Danas je svakome jasno da podatke jezičkog modela kao što je ChatGPT nikad ne treba uzeti zdravo za gotovo, već valja proveriti izvore informacija. No, i pored toga, on nam omogućava brz uvid u mnoštvo informacija, uvid koji bismo, da tražimo sami po internetu, sticali za neuporedivo duže vreme.
Većina aktuelnih bojazni i kontroverzi oko VI nije u samoj tehnologiji, već u rasprostranjenom nerazumevanju njenog osnovnog principa. Zato postoji veliki broj stručnjaka koji smatraju da je sam izraz „veštačka inteligencija“ pogrešan i radije se služe tehničkim izrazom „ekspertski sistem“.
Posebno je problematično stvaranje panike oko navodne mogućnosti da veštačka inteligencija uskoro „uzme stvari u svoje ruke“ nezavisno od ljudi. Pa da odjednom shvati da su ljudi zapravo suvišni na ovoj planeti i da samo smetaju. I onda laku noć.
Ništa od toga. Takva panika može da se stvori samo zbog toga što ljudi rado projektuju ljudske osobine na sisteme koji nemaju ni svest, ni motivaciju, ni razumevanje. Tako se jedna velika opasnost u korišćenju VI krije u pogrešnom razumevanju načina na koji ona funkcioniše.
A ove ostale će nam prezentirati moja koleginica Maja Marić.
Majo, stalno čujemo da se trebamo zapravo bojati umjetne inteligencije. Ima li osnove za takvo razmišljanje?
Ideja da će AI postati svjesna i htjeti uništiti ljude dolazi uglavnom iz filmova i književnosti (npr. Terminator, Matrix). Svi smo gledali ili barem čuli za Terminatora i ovakvi narativi su nam privlačni jer su dramatični i lako se prenose. No većina istraživača umjetne inteligencije smatra ih nepreciznim opisom stvarnih rizika.
Tom fantastičnom narativu pomogle su i izjave Stephena Hawkinga, Sama Altmana, koji je razvijao Open AI, kao i dosta popularna knjiga Superintelligence: Paths, Dangers, Strategies (2014) Nicka Bostroma koja se bavi filozofijom o preinteligentnoj umjetnoj inteligenciji.
S druge strane imamo skeptike koji smatraju da je to previše spekulativno, dok su realne opasnosti već tu: ekonomske, društvene i političke posljedice trenutne AI. Medju njima je i Andrew Ng (koji stoji iza Google Braina i Coursere) i koji je poznat po izjavi da: "Brinuti se danas o zloj superinteligentnoj AI je kao brinuti se o prenaseljenosti na Marsu."
Tako da - puno je realniji scenarij da će AI biti iskorištena od strane ljudi za "loše stvari" (npr. diktatura, vojna uporaba) nego da će, nekako, sama od sebe razviti svijest, a onda i destruktivne impulse.
No postoje ipak neke teorije i strahovi oko kojih se trebamo zamisliti.
Nisu li među najglasnijim kritičarima i upozoravateljima posljednjih desetak godina Elon Musk i Bill Gates?
Muskovi i Gatesovi stavovi nisu identični, ali se preklapaju u ideji da AI, ako se ne razvija pažljivo, može ugroziti čovječanstvo. Obojica vjeruju da AI može donijeti ogroman napredak, ali da bez regulacije postoji ozbiljan rizik i zato upozoravaju na mogućnost da AI izmakne kontroli.
U čemu se njihovi stavovi razlikuju?
Ukratko, Bill Gates umjetnu inteligenciju vidi kao revolucionaran alat koji bi mogao unaprijediti medicinu, obrazovanje i znanost, slično kao što su to učinili internet ili računala.
Kao što piše na svojoj stranici, Gates Notes, on smatra da većinu problema koje možemo imati s AI-om, možemo i riješiti AI-om, kao i da za većinu toga imamo presedane već u povijesti, samo u drugim tehnologijama. Ipak, upozorava na rizike poput dezinformacija, cyber napada, automatizacije oružja i gubitka poslova.
Dugoročno ostavlja mogućnost da AI izmakne kontroli, ali smatra da su rizici upravljivi ako se razviju sigurnosni protokoli i međunarodna regulacija. Gates zato zauzima stav umjerenog optimizma – AI može donijeti ogroman napredak, ali samo uz odgovorno korištenje.
Ali Elon Musk ima drugačije stajalište?
Donekle. Musk je među najpoznatijim "zviždačima" na temu AI rizika i on upozorava da bi nepažiljivo razvijena umjetna inteligencija mogla biti jednako opasna kado i nuklearno oružje.
On recimo smatra da ako AI ne bude usklađena s ljudskim vrijednostima, mogla bi donijeti odluke koje vode uništenju čovječanstva – ne nužno iz "zle namjere", nego zbog različitih ciljeva. Primjer koji se često navodi je primjer "maksimalne proizvodnje spajalica" - ako umjetna inteligencija dobije zadatak da proizvede maksimalnu količinu spajalica, mogla bi iskoristiti sve resurse na planeti (uključujući ljude) da to postigne.
Elon Musk je mnogo dramatičniji, da tako kažemo, od Bill Gatesa, ali racionalno smatra da moramo raditi na preventivnoj regulaciji: da države i međunarodne organizacije trebaju nadzirati razvoj AI-a prije nego što postane previše razvijena i da moramo imati u vidu da se sadašnji razvoj vodi prvenstveno logikom tržišta i konkurencije (trka između kompanija i država), što povećava rizik.
Što je sa AI-om i ratovanjem?
Veći dio toga čega se bojimo još uvijek spada u znanstvenu fantastiku, ali moramo reći da UN ipak raspravlja o autonomnom oružju.
Spomenuli smo Elona Muska - on je jedan od onih koje brine i predstojeća utrka u naoružanju među nacijama. On smatra da je "Bitka za prevlast umjetne inteligencije na nacionalnoj razini najvjerojatniji ishod." Misli da nešto banalno može izazvati rat, poput računalnog programa koji zaključi da je u određenom kontekstu preventivni udar najbolja strategija.
Ne očekuje se holivudski scenarij, kao što smo rekli, gdje roboti preuzimaju svijet. S tim se slaže i Reinhard Karger iz Njemačkog istraživačkog centra za umjetnu inteligenciju. Svo inteligentnije automatizirano oružje, međutim, predstavlja stvarnu prijetnju.
Ovog ljeta više od 100 tvrtki i stručnjaka diljem svijeta potpisalo je otvoreno pismo Ujedinjenim narodima (UN), upozoravajući na zlouporabu "smrtonosnog autonomnog oružja". Tvrdili su da bi ono moglo postati treća revolucija u ratovanju. Nakon što se Pandorina kutija otvori, bit će je teško ponovno zatvoriti.
Na autonomno oružje snažno utječe onaj tko ga programira. Čak se i čekić, jednostavan alat, može koristiti kao oružje. Što samo olakšava situaciju kada imamo mogućnost kompjuterske manipulacije, u svrhu terorizma ili korupcije.
Stručnjaci smatraju da je rješenje u konvenciji sličnoj onoj o kemijskom oružju, koju bi sve države trebale potpisati. Države se moraju dogovoriti o određenom stupnju ljudske kontrole, tako je rekao i Izumi Nakamitsu, posebni predstavnik UN-a za pitanja razoružanja.
I upravo u tu svrhu je prošle godine osnovana skupina stručnjaka na razini UN-a. Ali implementacija će potrajati zbog visoke razine otpora velikog broja država.
Realne opasnosti
Da još jednom podsetim na „Efekat pametnog Hansa“. Malopre sam govorio o tome kako VI može loše da prepoznaje rentgenske slike, ali to je zapravo slučaj sa svim digitalnim slikama. Jer, VI „prepoznaje“ digitalne slike tako što uči statističke veze među pikselima i fine obrasce među njima koje ljudi ne mogu da primete. Tako da promena samo jednog piksela na pravom mestu može biti dovoljna da model zaključi nešto sasvim pogrešno. Na primer, da na slici „vidi“ bananu umesto čoveka.
Gotovo na isti način su recimo 1995. godine u Tokiju golubovi istraživačkog tima univerziteta „Kejo“ naučili da prepoznaju silke poznatih umetnika – slike koje nikada pre toga nisu videli. To je izgledalo ovako: golubovima su prikazivani slajdovi sa slikama umetničkih dela Monea, Sezana, Renoara, Pikasa, Braka i Matisa. Potom su dobijali hranu ako odaberu određene slike i tako su naučili da sa gotovo stopostotnom verovatnoćom novu i nepoznatu sliku povežu sa pravim umetnikom.
Taj rezultat je impresivan, ali golubovi nisu poznavali umetničke stilove, već su samo naučili statističke obrasce – tipične boje i oblike koji se češće pojavljuju, na primer, kod Van Goga nego kod Monea.
I uopšte, u takvim eksperimentima, a tako je i sa cirkuskim tačkama, uvek je nekako prisutna ta hrana. Meni je to lično uvek malo smetalo. Jer je jasno da životinja nema razumevanje situacije. Nju zanima samo ta mala poslastica koju dreser već drži u ruci ili u džepu, i koju životinja uvek dobije na kraju svake uspešno izvedene radnje. I to onako diskretno, usput. A za poslasticu je pas spreman da uradi sve – pa i da dubi na glavi.
Pametni Hans je uvek dobijao poslasticu kada bi kopitom odbrojao tačan zbir zadatih brojeva. I svaka foka „zaposlena“ u nekom akvaparku radi samo za poslastice – recimo, sardelice - koje dobija dok izvodi tačku. Uvek mi je izgledalo da će životinja da se dokaže kao „pametna“ kada jednom prestanu da im daju te poslastice.
Vilhelm fon Osten i konj Pametni Hans
Veštačka inteligencija takođe samo upoređuje obrasce. Mnogi koji danas govore o velikim opasnostima koje ona krije, na primer, o mogućnosti da ona „preuzme komandu“ nad ljudima, polaze ili od pogrešne predstave da VI stvarno nešto semantički „razume“ ili od naučnofantastičnih scenarija prema kojima ona može da ima „cilj“ ili čak fizičku izvršnu moć. Danas smo vrlo daleko od toga.
Današnja VI nema ni želje, ni ciljeve, ni planove. Da bi preuzela kontrolu, AI bi morala da ima sopstvenu volju, pristup resursima i mogućnost da fizički deluje u svetu. A ništa od toga nema sama od sebe. Ono što je stvarni rizik nisu ‘pobune mašina’, već ljudske odluke: kada kompanije ili vlade koriste AI za manipulaciju, dezinformacije, pa čak i oružje.
Dakle, prava opasnost nije da će VI shvatiti da su ljudi suvišni, nego da će ljudi zloupotrebiti VI. Ako želimo da se zaštitimo, treba da gradimo jasna pravila, kontrole i odgovornost — jer mašina ne sanja o vlasti, ali mnogi ljudi sanjaju. I eno ih, i bez vešačke inteligencije prave haos, a kako li će biti kada nauče da je koriste kako treba?
No, to još nije sazrelo, kao što pokazuje primer iz Berlina sa rentgenskim snimcima pluća. Tek je počela razrada modela kod kojih će proces učenja i trening moći bolje da se prate nego što je to sada slučaj. Iako je revolucionisala mnoge oblasti, veštačka inteligencija ipak osvaja svet korak po korak.
