Podmornice - gospodarice dubina

Stand: 15.07.2026, 17:53 Uhr

Saša Bojić, Maja Marić, Amir Kamber

Kanada je od nemačke firme TKMS (Thyssen Krupp Marine Systems) naručila 12 podmornica. Naravno, u pitanju su vojne podmornice koje ta kompanija, doduše, gradi zajedno sa norveškim partnerima. No, istorijski gledano, Nemci su u tome uvek bili majstori. Drugo je pitanje koliko se time može da se ponosi, jer se radi o spravama za ubijanje povezanim sa ratnim ciljevima u dva svetska rata. Nezavisno od toga, podmornice spadaju u najkompleksnija i najfascinantnija tehnička dostignuća koja i u civilnom životu imaju značajnu ulogu.

Okean nije stvoren za ljude. Ljudi mogu da zarone do dubine od oko 300 metara, i to samo oni koji su za to specijalno obučavani, pa i to - uz pomoć specijalne visokotehnološke opreme. Pri tome su način i radijus kretanja ronilaca vrlo ograničeni. I zato su ljudi počeli da smišljaju sprave koje bi mogle da im omoguće bolje i bezbednije kretanje po dubinama mora. To je koncept koji se pojavio još u 14. veku. Italijanski pronalazač Guido da Vigevano je napravio jedan od prvih crteža moguće podmornice. Potom je engleski matematičar i vizionar Viljem Born (William Bourne) smislio svoju verziju oko 1578. godine. Imao je viziju drvene podvodne naprave čiji bi uzgon mogao da se menja pomoću rezervoara za vodu. No, to nikada nije napravljeno.

Oko 1620. je Holanđanin Kornelis Drebel (Cornelis Drebbel) napravio prvu funkcionalnu podmornicu. Bila je to drvena konstrukcija prekrivena kožom, nalik velikom čamcu, koja je mogla da primi nekoliko ljudi. Pokretali su je veslači koji su veslali kroz otvore sa zaptivkama. Mogla je da zaroni nekoliko metara ispod površine. Sve je ostalo na nivou eksperimenta.

Pravi preokret dolazi tokom Američkog rata za nezavisnost. Amerikanac Dejvid Bušnel (David Bushnell) konstruisamo je malu drvenu podmornicu. Prvu ikada namenjenu borbenoj upotrebi. Predviđena je za jednog čoveka. Pokretala se ručnim propelerom. Pilot je mogao da zaroni i izroni pomoću sistema sa vodom kao balastom. Plan je bio da priđe britanskom ratnom brodu, pričvrsti eksploziv i pobegne.

Godine 1776. u Američkom ratu za nezavisnost, izveden je prvi napad podmornicom u istoriji: pilot Ezra Li (Lee) pokušao je da postavi eksploziv ispod britanskog broda u njujorškoj luci. Nije uspeo, ali ideja je bila… hajde da kažem, inspirativna za vojske.

U 19. veku se ozbiljno pristupilo konceptu podmornice i to u raznim delovima sveta, i svi pronalazači i konstruktori su se borili sa tri ključna problema. Prvi: kako pokretati podmornicu? Drugi: kako obezbediti vazduh posadi i treći – kako konstruisati trup koji može da izdrži pritisak vode?

Moderno doba

Prva moderna podmornica se pojavila 1897. godine i bila je delo irsko-američkog konstruktora Džona Holanda (John Holland). Imala je benzinski motor za plovidbu po površini, električni pogon ispod vode, torpeda i mogla je kontrolisano da roni. I po tom modelu će se kasnije razvijati gotovo sve vojne podmornice početkom 20. veka.

Dok Nemačka u Prvom svetskom ratu nije pokazala da podmornice mogu imati ogroman uticaj na tok sukoba. Nemačke podmornice su napadale trgovačke brodove, prekinule snabdevanje Britanije, i uvele koncept podvodnog rata. Najpoznatije nedelo iz tog perioda je potapanje britanskog putničkog broda „Luzitanija“ 1925, kada je poginulo gotovo 1.200 ljudi, među kojima i mnogi Amerikanci. Što je snažno uticalo na ulazak SAD u rat.

U Drugom svetskom ratu podmornice su postale sofitisticirane, i tu je došlo do primene sonara i radara što je bitno promenilo igru. I Nemci su i tada napravili najnapredniju podmornicu, bio je to tzv. tip 21 (XXI), praktično prvi projekat koji liči na moderne podmornice – dizajnirana da dugo ostaje pod vodom, a ne da samo povremeno zaroni.

Princip rada je "jednostavan"

Način funkcionisanja podmornice je zapravo stalno nadmudrivanje sa gravitacijom i arhimedovim zakonom. Gravitacija uporno vuče podmornicu ka dnu, dok je sila uzgona, koju stvara voda, gura ka površini. Zato postoje balastni tankovi koji mogu da se pune vodom ili vazduhom. Vazduhom koji je komprimiran u specijalne rezervoare pod pritiskom. Posada neprestano menja količinu vode i vazduha u balastnim tankovima. Kada podmornica postane samo za nijansu teža od vode koju istiskuje, počinje da tone. Kada postane samo za nijansu lakša, izranja. A kada se te dve sile potpuno izjednače, čelična konstrukcija, koja može biti teška nekoliko hiljada tona, lebdi usred okeana. Miruje kao da je izgubila težinu.

Imamo još i problem prostorne orijentacije. Za razliku od onoga kako ih često zamišljamo iz filmova, moderne podmornice se odavno ne oslanjaju prvenstveno na periskop da bi se orijentisale i pronašle ciljeve. Njihovo glavno „čulo“ je sonar - svojevrsno uho koje sluša okean. Putem pasivnog sonara podmornica može da registruje zvukove propelera, motora i drugih vibracija brodova, a iskusni operateri mogu da prepoznaju čak i tip ili klasu plovila samo po njegovom zvučnom potpisu. Aktivni sonar šalje zvučni impuls koji se odbija od objekata i vraća nazad, omogućavajući izračunavanje udaljenosti i pravca, ali njegovo korišćenje otkriva i položaj same podmornice.

Pošto GPS signali ne prodiru kroz vodu, podmornice se duboko ispod površine oslanjaju na inercijalne navigacione sisteme - sofisticirane žiroskope i senzore koji neprekidno računaju kretanje, pravac i brzinu, praktično kao unutrašnji kompas koji pamti svaki pokret. Povremeno, kada se približe površini, mogu da koriste satelitsku navigaciju i komunikaciju, ali u dubinama okeana uglavnom zavise od sopstvene tehnologije.

Periskop, koji je postao simbol podmornica, danas je samo jedan od pomoćnih sistema; moderne podmornice koriste optičke jarbole sa kamerama, infracrvenim senzorima i drugim uređajima koji mogu da „vide“ bez potpunog izranjanja.

Das Boot

Godine 1982. sam imao sreću da u beogradskom bioskopu „Kozara“ odgledam nemački film „Podmornica“ – „Das Boot“, i iz bioskopa posle toga izađem fasciniran. Režiser Volfgang Petersen je pre toga bio poznat samo u Nemačkoj, poznat ali ne i slavan, radeći uglavnom za televiziju. A onda mu je producentska kuća Bavaria Film 1980. poverila režiju filma „Das Boot“ o ekipi nemačke ratne podmornice U-96 u Drugom svetskom ratu.

Za to ih je inspirisao roman Lotara-Gintera Buhajma (Lothar Guenter Buchheim) iz 1973. od kojeg je preuzet i naslov filma. Pisac je u Drugom svetskom ratu plovio pomenutom podmornicom kao ratni dopisnik. Film prati posadu tog plovila tokom jedne ratne patrole u Drugom svetskom ratu, prikazujući surovost podmorskog rata i psihološki pritisak života pod morem.

I šta reći – doživeo je svetski uspeh i nominovan je za šest Oskara, pri čemu se režiser Petersen koju godinu posle toga preselio u SAD i tamo počeo da režira svetski poznate filmske hitove.

Film je uticao na percepciju podmornica

Zašto to pričam? – Pre svega zato što je to jedan od najvećih nemačkih filmova svih vremena i jedan od najboljih ratnih filmova koji su ikada snimljeni. Osim toga, taj film je na dotad neviđen, gotovo dokumentaran, način dočarao najširoj publici realnost boravka i ratovanja u podmornici. Ambijent je bio toliko veran i teskoban, uz „vožnju“ kamere po najužem klaustrofobičnom prostoru, da su bivši podmorničari ne samo u Nemačkoj govorili da je to najverniji mogući prikaz života u podmornici koji su ikada videli.

Posebno su isticali: skučenost prostora, vlagu i kondenzaciju, neprekidnu buku dizel i elektromotora, umor posade, nedostatak sna, kako je gotovo dočaran miris goriva, hrane i znoja, i naravno psihološki pritisak u trenucima stresa, na primer, napada dubinskim bombama.

I moram reći da sve to do danas nisam zaboravio. Jer, gledalac se, kako su to napisali mnogi kritičari, u filmu oseća kao 33. član posade. Kao neko ko može da razume šta osećaju ljudi zatvoreni u čeličnoj cevi pod morem. Sad, činjenica da se u filmu radi baš o nemačkim vojnicima, mnogima je zasmetala. Pa i samom piscu romana po kojem je sve snimljeno. Lotar-Ginter Buhajm je posle premijere bio nezadovoljan time što po njemu nije bila jasna njegova osnovna namera – da prikaže besmisao nemačkog rata.

Kako god bilo, u mojim očima nekako kao da ne može biti slučajno što je takav film proizveden upravo u Nemačkoj. Zemlji koja je u posleratnom periodu postala najuspešniji svetski izvoznik tzv. konvencionalnih podmornica – onih koje nemaju nuklearni pogon poput velikih američkih modela. Da bi mera posla bila jasna, moram da kažem da to znači da je Nemačka stranim mornaricama isporučila više od 120 svojih podmornica i to u najmanje 17 zemalja na četiri kontinenta.

Nuklearne podmornice – giganti dubina

Nuklearne podmornice su nastale tokom Hladnog rata kao odgovor na potrebu da se napravi plovilo koje može mesecima ostati pod vodom. Prva nuklearna podmornica u istoriji bila je američka USS Nautilus (SSN-571), porinuta 1954. godine. Njen reaktor omogućio je da pod vodom pređe ogromne udaljenosti bez izranjanja. Ubrzo su i Sovjetski Savez, Velika Britanija i Francuska razvili sopstvene nuklearne podmorničke flote. Pored napadačkih podmornica namenjenih lovu na neprijateljske brodove i podmornice, razvijene su i strateške raketne podmornice koje nose nuklearne projektile i predstavljaju jedan od stubova nuklearnog odvraćanja - takozvanu sposobnost „drugog udara“.

Za razliku od konvencionalnih podmornica, one ne moraju često da izranjaju zbog energije – ograničavaju ih uglavnom zalihe hrane i psihološka izdržljivost posade. Njihova najveća strateška vrednost nije samo u napadu, već u tome što ih je veoma teško otkriti: jedna skrivena nuklearna podmornica sa balističkim raketama može predstavljati garanciju odmazde čak i nakon razornog napada na sopstvenu zemlju.

Jedan od ljudi koji je zauvek promenio način na koji gledamo na okeane bio je francuski istraživač Žak Kusto. Sa svojim brodom Kalipso i malim istraživačkim podmornicama, među kojima je najpoznatiji bio takozvani „ronilački tanjir“ SP-350, Kusto je omogućio ljudima da prvi put duže borave u svetu ispod površine. Ta mala kapsula za dva čoveka nije bila ratno oružje, već svojevrsni prozor u nepoznati svet: omogućila je istraživanje morskog života, koralnih grebena i dubina do kojih običan ronilac nije mogao da dopre.

Druga velika priča o civilnom istraživanju dubina vezana je za olupinu Titanika i reditelja Džejmsa Kamerona. Za snimanje svog filma „Titanik“ iz 1997. godine Kameron nije želeo samo da napravi filmsku rekonstrukciju tragedije, već je želeo da vidi pravi brod koji već više od osam decenija leži na dnu Atlantika. Organizovao je ekspedicije do olupine i lično više puta zaronio u ruskim dubokomorskim podmornicama Mir, koje su bile među retkim vozilima sposobnim da dosegnu dubinu od oko 3.800 metara.

Tamo je, u potpunom mraku i pod pritiskom stotina atmosfera, snimao ostatke nekadašnjeg luksuznog broda - hodnike, palube i predmete koji su ostali kao poslednji tragovi života putnika. Za Kamerona ti zaroni nisu bili samo priprema za film, već susret sa jednom vrstom podvodnog groblja. Govorio je da čovek na toj dubini ne oseća pobedu nad prirodom, već sopstvenu nemoć pred veličinom okeana.

Nije mu bilo dosta

Ipak, godine 2012. Džejms Kameron je uradio nešto što je do tada uspelo samo nekolicini ljudi u istoriji: spustio se sam u najdublju poznatu tačku svetskih okeana - Čelendžer dip u Marijanskom rovu, na dubini od gotovo 11 kilometara ispod površine mora. Za razliku od svojih ekspedicija do Titanika, gde je koristio postojeća istraživačka vozila, ovog puta Kameron je učestvovao u stvaranju potpuno nove podmornice – Dipsi čelindžer (Deepsea Challenger). Bila je to uska vertikalna kapsula napravljena da izdrži pritisak od više od 1.000 atmosfera, sa trupom od specijalne čelične legure i sofisticiranim sistemima za održavanje života. Tokom misije, koja je trajala nekoliko sati, Kameron je sam sedeo u maloj kabini veličine otprilike telefonske govornice, dok je iznad njega i ispod njega bilo gotovo beskonačno more.

Kada je stigao na dno, našao se na mestu gde je pritisak toliko veliki da bi svaki običan predmet bio zdrobljen neverovatnom brzinom. Kameron nije otišao tamo zbog rekorda, već da bi istraživao - snimao, sakupljao uzorke i pokazao da i najdublji delovi planete još kriju nepoznate svetove. Posle skoro sedam sati provedenih u podmornici, izronio je sa porukom koja možda najbolje opisuje odnos čoveka i okeana: dubine nisu mesto koje smo osvojili, već mesto koje nam je samo dozvolilo da ga nakratko posetimo.

Tragedije i danak napretku

Ta ista želja da se čovek spusti do najpoznatijih dubina dovela je 2023. godine do jedne od najpoznatijih tragedija u istoriji privatnog podvodnog istraživanja. Podmornica Titan kompanije Oušn gejt (OceanGate) krenula je ka olupini Titanika sa pet ljudi u kabini. Tokom zarona izgubljena je komunikacija, a nakon višednevne potrage pronađeni su ostaci plovila nedaleko od Titanika. Istrage su pokazale da je najverovatnije došlo do katastrofalne implozije trupa pod ogromnim pritiskom vode. Na dubini od gotovo 4.000 metara pritisak je oko 380 puta veći nego na površini. Tragedija Titana ponovo je otvorila pitanje gde se završava hrabrost, a gde počinje neoprezan rizik.

I kada sam već počeo da pričam o tragedijama: možda najdramatičniji primer koliko je more nemilosrdno jeste sudbina ruske nuklearne podmornice Kursk. Dana 12. avgusta 2000. godine, tokom velike vojne vežbe u Barencovom moru, došlo je do eksplozije u prednjem delu podmornice. Kursk, jedna od najvećih i najmodernijih nuklearnih podmornica tadašnje ruske mornarice, potonula je na dubinu od oko 108 metara. Većina od 118 članova posade poginula je odmah, ali je deo mornara preživeo početnu katastrofu i sklonio se u zadnji deo podmornice.

 Njihova sudbina postala je jedna od najpotresnijih priča moderne pomorske istorije. Spasilačke ekipe nisu uspele da ih na vreme izvuku, a kasnije je utvrđeno da su umrli nekoliko dana nakon nesreće. Tragedija Kurska pokazala je paradoks podmornica: spadaju u najsofisticiranije mašine koje je čovek ikada napravio, ali kada dođe do ozbiljnog čelični trup koji štiti posadu brzo može da se pretvori u grobnicu.

I sam samo imao prilike da se provozam podmornicom – bila je to neka vrsta turističkog podvodnog autobusa na Lancaroteu, u Puerto Kaleru, zove se naravno Yellow Submarine i spušta se do dubine od 20 metara. Mada može i do 60, ali za turiste je dovoljno i 20 – tamo gde se stvari još jasno vide. Prava podmornica koja je sagrađena u Finskoj, dužine 18,5 metara i kapacitetom od 48 putnika i članova posade, dakle, stvarno sa dimenzijama autobusa, ali masom od 106 tona. Bilo je to poučno iskustvo. Koje je bar meni lično samo potvrdilo osećaj da mi kao ljudi nemamo šta da tražimo u dubinama okeana. Osećao sam se kao uljez, ali možda sam to i ovde gore, na površini, ko će ga znati. Hvala Vam na pažnji.