Koliko nam je internet ukrao spontanost?

Da li je internet koji nas danas okružuje „ubio“ druženje i spontanost zajedničkih porodičnih, prijateljskih, ljudskih, akcija?

U poslednje vreme ste sigurno čuli tezu koju mnogi zastupaju – da je internet mrtav. To je zanimljiva teorija koja je postala veoma popularna. Reč „mrtav“ bi pri tome značila „neživ“.

Po toj teoriji, najveći deo onoga što danas vidimo proizvode algoritmi, kompanije i veštačka inteligencija, dok je autentične ljudske komunikacije sve manje.

Zagovornici „mrtvog“ interneta smatraju da on više nije "divljina" kakva je bio devedesetih i početkom dvehiljaditih. Tada su postojale hiljade ličnih sajtova, foruma i blogova koje su održavali pojedinci iz čistog entuzijazma. Danas je ogroman deo internet saobraćaja koncentrisan na nekoliko velikih platformi – društvene mreže, JuTjub, Redit, TikTok i nekoliko velikih portala. Ne otkrivamo nove ljude nego samo sadržaje koje nam algoritam servira.

Mnogi tvrde da veliki deo aktivnost na internetu više uopšte ne dolazi od ljudi. Tu misle na botove koji komentarišu, naloge koji automatski objavljuju sadržaj, tekstove i slike koje proizvodi veštačka inteligencija i mnoge marketinške profile koji se predstavljaju kao obični korisnici.

Algoritmi drže sve u šaci

Neki idu toliko daleko da procenjuju da je značajan procenat internet saobraćaja potpuno automatizovan. Istraživanja pokazuju da veliki deo ukupnog internet-saobraćaja zaista dolazi od botova (pretraživači, bezbednosni sistemi, razni automatizovani programi).

Zatim, očito je da su društvene mreže počele da proizvode privid razgovora. Na primer, neka objava ima 10.000 komentara, ali kada se pažljivije pogleda, mnogi se sastoje samo od jedne rečenice, mnogi su identični, generisani pomoću veštačke inteligencije, ili ih ljudi pišu samo da bi „nahranili“ algoritam.

Postoji i argument koji se odnosi na pretragu interneta. I sam sam primetio da je danas mnogo teže pronaći kvalitetan članak nego pre 10-15 godina. Jer, rezultati pretrage su često prepuni „Gugl-optimiranih“ tekstova pisanih samo radi rangiranja; reklamnih stranica; VI-tekstova koji ponavljaju iste informacije, ili recikliranih vesti.

To stvara utisak da je internet postao „šupalj“. Možda je to i bolji pridev nego „mrtav“…

Osim toga, internet nikada nije bio tako centralizovan kao danas. Veliki deo informacija nastaje zbog reklama i optimizacije, a ne zbog želje da se razmene stvarna iskustva i misli.

Iako sama teorija mrtvog interneta nema ugledne zagovornike, problemi na koje ukazuje – dominacija algoritama, botova i automatski generisanog sadržaja - predmet su ozbiljnih rasprava među tehnološkim stručnjacima.

Upozorenja „oca“ WWW-a

Zanimljivo je što postoji jedan stručnjak kojem tu možemo najviše verovati. A to je Tim Berners-Li (Tim Berners-Lee). U pitanju je čovek koji je ni manje ni više učinio internet onim što on danas jeste. Čovek koji je početkom 90-ih godina u Evropskom savetu za nuklearna istraživanja - CERN.

Berners-Li je prvi naučnik koji je razradio ideju hiperteksta, odnosno linkova u tekstu koji nas vode direktno na druge tekstove. Da bi to ostvario on je osmislio tri ključne tehnologije koje i danas čine osnovu „mreže“. To su HTML – jezik za pravljenje stranica, http – protokol kojim pregledač komunicira sa serverom i URL – jedinstvenu adresu svake stranice na internetu.

Zanimljivo je da Berners-Li nije patentirao svoj izum niti je tražio naknadu za njegovo korišćenje. CERN je 1993. godine objavio tehnologiju kao slobodnu za korišćenje. Da se odlučio drugačije, moguće je da bi svaka kompanija morala da plaća licencu za izradu ili pregled veb-stranica. Mnogi smatraju da je upravo ta odluka omogućila eksplozivan razvoj interneta devedesetih godina.

Kasnije je osnovao Konzorcijum za svetsku mrežu WWW, organizaciju koja i danas razvija otvorene standarde za veb. Njegov cilj bio je da internet ostane otvoren i zasnovan na zajedničkim standardima, tako da nijedna kompanija ne može da ga prisvoji.

Tim Berners-Li u poslednjih desetak godina često upozorava da se razvoj interneta nije odvijao onako kako je zamišljao. Smatra da su najveći problemi: koncentracija moći u rukama malog broja tehnoloških kompanija; algoritmi koji određuju šta ćemo videti; širenje dezinformacija i manipulacija i - masovno prikupljanje ličnih podataka korisnika.

Zato je pokrenuo inicijativu „Ugovor za mrežu“ (Contract for the Web), koja poziva vlade, kompanije i građane da internet učine otvorenijim, bezbednijim i više usmerenim ka korisnicima. Takođe radi na projektu „Solid“, koji korisnicima treba da omogući veću kontrolu nad sopstvenim podacima, umesto da oni budu rasuti po serverima velikih platformi.

Li sam ne smatra da je internet „mrtav“ ali hiljade i hiljade korisnika koji tu teoriju šire internetom, stalno ukazuju na njegova upozorenja.

I na još nešto, što je zapravo moja današnja tema: naime, da će ljudi u vreme „mrtvog“, ili bolje reći „šupljeg“ interneta početi više da se okreću jedni drugima.

„Ide“ li nam još druženje?

Da li smo još u stanju da uživamo u društvenim aktivnostima „Offline“, jedni s drugima, a da pri tome to ne bude samo sedenje u kafeu ili kafani. Život je bez interneta postao gotovo nemoguć, ali druženje je još uvek moguće, kao što će nam pokazati moj kolega Nenad Kreizer

Kolega koje si oblike društvene zabave koje nemaju veze s internetom ili digitalnom podrškom otkrio?

Kada kažeš „otkrio“ zvuči kao da je to o čemu govorimo nepoznato. No sve te oblike slobodnih aktivnosti digital free su odavno poznate samo što ih se sada ponovno otkriva. A nama pripadnicima generacije X je poznato da mladi generacije Z vole napraviti hype od neke stvari i pojave i govoriti o nekom otkriću premda je riječ o davno poznatim pojmovima.

Kao na primjer?

Pa eto društvene igre: od klasika poput Čovječe, ne ljuti se i Monopolyja do modernih naslova kao što su Catan, Codenames ili glazbeni Hitster. Igraonice i kafići s policama punim igara postali su standard u većim gradovima, a "game night" kod kuće zamjena je za izlazak. Prednost: pravila daju strukturu, pa razgovor teče i među ljudima koji se slabo poznaju. Ako se pritom ne rade „selfiji“ onda se zaista radi o izvandigitalnom svijetu.

Za društvene igre na višoj razini potrebno je otići u neku od tzv. Escape room Skupina od tri do šest ljudi zaključa se u tematski uređenu prostoriju i ima obično 60 minuta da rješavanjem zagonetki pronađe izlaz. Traži podjelu uloga, glasno razmišljanje i suradnju pod pritiskom sata — zato ih tvrtke rado koriste i za team building. Nakon boravka slijedi nastavak druženja u kafiću gdje se nastavlja uredska međuljudska dinamika. No ova vrsta razonode naravno nije samo za radne kolege.

Na jednoj višoj razini je i sljedeća aktivnost koju nam predstavljaš.

Čitateljski krugovi je nešto što je meni, moram biti iskren, poznato samo iz američkih filmova ili serija: grupa pročita istu knjigu i sastane se na raspravu, jednom mjesečno, u knjižnici, kafiću ili nečijem stanu. Popularna je i varijanta "tihog kluba": svatko dođe sa svojom knjigom, čita se u tišini sat vremena, a onda se razgovara. Manji pritisak, isti osjećaj zajedništva. Ja bih rekao da je tu potencijal za još jači osjećaj da se čini nešto posebno jer se automatski još uvijek one koji čitaju smatra nekako uzvišenijima i intelektualnijima od onih koji cijeli dan skrolaju po mobitelu.

Intelektualno se isticati može i na sve popularnijim kvizovima znanja.

Da, ti tzv. pub kvizovi su bili popularni u osamdesetima i devedesetima bar ovdje u Njemačkoj a vratili su se u velikom stilu.

O kakvoj formi se radi?

Imamo uglavnom ekipe od četvero do šestero ljudi, voditelja s mikrofonom, nekoliko rundi pitanja i simbolična nagrada. Postoje i tematske varijante posvećene filmovima, glazbi ili nogometu. Ulog je nizak, atmosfera bučna i vesela, a mobiteli su, naravno, zabranjeni. Tako da ne mora pod svaku cijenu biti intelektualno nadmetanja ako je tema kviza trivija oko Tatorta ili neke od saga poput Gospodara prstena.

Da ne bi ispalo da se od interneta bježi isključivo u zatvorene prostore moramo spomenuti i razne vaninternetske aktivnosti koje su povezane s kretanjem.

Pa da krenemo od najjednostavnijeg: trčanje. Iako je riječ o vrlo individualnom sportu u posljednje vrijeme su sve popularnije i grupe. Trči se dva do tri puta tjedno, tempo je prilagođen svima, a nakon toga se ide na piće. Slično funkcioniraju i planinarske skupine, biciklistički kolektivi i grupe za zimsko kupanje no tu je logistika malo složenija.

Ovakve grupe imaju međutim više u pozadini ideju međusobnog bodrenja i motiviranja nego bijega od interneta. Puristi će reći da trkač s današnjom upotrebom GPS-a i raznih pametnih satova i pomagala uopće tijekom sportske aktivnosti nije offline.

Sljedeća izvaninternetska aktivnost koju nam donosiš ide u suprotnom smjeru od sportske i više doprinosi dobivanju kila a ne gubljenju.

Kako se uzme: ako govorimo o zajedničkom kuhanju ili kako ih negdje zovu i super clubovima, domaćin skuha za skupinu većinom nepoznatih gostiju, ili svatko donese jedno jelo. Postoje i tečajevi na kojima se kuha u parovima pa se zajedno večera.

No s obzirom na to da naravno ima i tematskih grupa, od kojih je u posljednje vrijeme jako popularno sve što u nazivu ima protein, ti tečajevi ponekad idu i u smjeru zdravije prehrane pa time i gubljenja kila. Ali to su već drugačije tematska i interesna okupljanja.

Evo već smo nabrojali mnoge offline aktivnosti no to sigurno nije sve?

Naravno da ne: mislim da bi mogli još u nedogled nabrajati čega još sve ima na tržištu offline druženja: od raznih umjetničkih okupljanja gdje se zajednički slika, ili izrađuje keramika preko raznih plesnih skupina, treba izdvojiti popularnost tanga u posljednje vrijeme, pa sve do raznih aktivnosti u susjedstvima poput socijalnih akcija redovitog prikupljanja potrepština za potrebite pa sve do zajedničkih popravljaonica, o čemu smo čak i posvetili jedan od proteklih podcasta.

Zajednički nazivnik svim tim aktivnostima su tri stvari: fiksni termin, ograničeno trajanje i zajednički cilj oko kojeg se okupljaju ljudi.

A jesi li ti u nekoj od ovih aktivnost?

Ja sam nekad za studentskih dana bio u filmskom klubu gdje smo se jednom tjedno okupljali kuhali i naravno gledali filmove.

No moram priznati i time otkriti svoje godine, da je u to vrijeme internet bio tek u povojima pa se baš i ne može govoriti o nekoj svjesnoj offline aktivnosti.

Bio je to Nenad Krajcer koji nas je upoznao sa osnovnim aktivnostima kojima grupe ljudi nastoje da obogate svoje slobodno vreme, a ja bih se osvrnuo na neke moderne „specijalitete“ koji su postali veoma popularni u poslednjih 10 godina.

Jedna od svakako najzanimljivih aktivnosti je uništavanje svega i svačega u „besnim sobama“, ili „sobama za bes“ ili „sobama za razbijanje“.

Zajednička destrukcija i katarza

Ideja je proizašla iz jednog vrlo modernog problema: stresa u urbanom, radnom društvu.

U Japanu su se početkom 2000-ih pojavili prostori u kojima su ljudi mogli da "izduvaju" frustraciju razbijanjem starih kancelarijskih predmeta - kompjutera, štampača, telefona i sličnih stvari. To je imalo smisla u zemlji poznatoj po veoma intenzivnoj radnoj kulturi i dugom radnom vremenu.

Međutim, prvi poznatiji komercijalni oblik koji je ličio na današnje Rage rooms vezuje se za Dalas u Teksasu. Tamo je izvesna Dona Aleksander (Donna Alexander) 2008. otvorila prostor u kojem su ljudi mogli da uništavaju predmete u kontrolisanim uslovima. Ona je ideju razvila nakon ličnih frustracija i želela je da napravi mesto gde ljudi mogu bezbedno da izbace bes.

U jednoj „sobi za pražnjenje besa“ sve je unapred organizovano: posetioci najpre dobijaju zaštitnu opremu – odelo, rukavice, kacigu ili zaštitne naočare. Zatim biraju alat, najčešće palicu, čekić ili neki drugi predmet za udaranje, i ulaze u posebno obezbeđen prostor ispunjen starim televizorima, računarima, tanjirima, flašama ili kancelarijskom opremom. Tokom dvadesetak minuta mogu da razbijaju i uništavaju predmete koji bi inače završili kao otpad. Osim što čovek može da se „isprazni“, to je mogućnost da se zajedno sa prijateljima ili kolegama doživi nešto što je u svakodnevnom životu potpuno zabranjeno.

U Nemačkoj to postoji u više gradova ili na više lokacija, U Berlninu, Manhajmu, Štutgartu i drugim gradovima, pa evo i blizu našeg Kelna postoji Smeš klab (Smash Club). I to se uvek organizuje kao zajedničko iskustvo. Kolektivno izbacivanje frustracije se najčešće organizuje za zaposlene u nekoj firmi ili kao zabava u okviru proslave rođendana.

Iznajmite čoveka kao knjigu!

Još jedan moderan trend je „ljudska biblioteka“. Umesto knjige, pozajmljuje se čovek. Koncept je međunarodno poznat kao Human Library. Posetilac ne uzima roman ili priručnik, već bira „živu knjigu“: osobu sa određenim životnim iskustvom i sa njom razgovara licem u lice. To može biti izbeglica, osoba sa invaliditetom, pripadnik manjinske grupe, neko ko je preživeo tešku bolest, beskućništvo ili diskriminaciju.

Cilj nije samo upoznavanje nečije biografije, već rušenje predrasuda kroz direktan susret. Kao u pravoj biblioteci, „knjiga“ ima svoj naslov, čitalac je „pozajmljuje“ na određeno vreme, razgovara s njom i zatim je vraća – samo što se ovde vraća čovek, a ne knjiga. A to „određeno vreme“ može biti od 30 minuta naviše.

Koncept je nastao 2000. godine u Danskoj, a kasnije se proširio širom sveta. U Nemačkoj se „Lebendige Bibliotheken“ organizuju u različitim gradovima, često u saradnji sa bibliotekama, školama, univerzitetima i organizacijama civilnog društva. U Berlinu, na primer, postoji projekat „Lebendige Bibliothek Berlin“, koji organizuje susrete u kojima učesnici razgovaraju sa „živim knjigama“ kako bi preispitali sopstvene predrasude i upoznali drugačije životne perspektive. Slične događaje organizovale su i gradske biblioteke, poput one u berlinskoj četvrti Spandau.

Suština ovog neobičnog formata nije u tome da ljudi dobiju još jednu informaciju - već da upoznaju čoveka iza etikete. U vremenu u kojem se mnogi susreti odvijaju preko ekrana i algoritama, „živa biblioteka“ vraća nešto veoma staromodno: razgovor licem u lice sa nekim koga možda nikada ne bismo sreli u sopstvenom krugu ljudi.

Igrajte u tihoj masi

Ne mogu a da ne pomenem i koncept tihe igranke - silent disco. Na prvi pogled izgleda kao scena iz neke futurističke komedije: stotine ljudi plešu zajedno, ali nema glasne muzike. Umesto zvučnika, svaki učesnik nosi bežične slušalice preko kojih sluša muziku sa jednog ili više kanala.

To omogućava i da se angažuje više DJ-eva, posetioci mogu da biraju šta će slušati – na primer elektronsku muziku, rok ili hitove iz osamdesetih. Spolja, prostor izgleda gotovo nem: ljudi pevaju, smeju se i igraju, dok posmatrač koji nema slušalice čuje samo relativno tiho traparanje obuće po podu.

Koncept silent disco nastao je početkom 2000-ih, najpre u Velikoj Britaniji, i ubrzo se proširio širom sveta. Posebno je postao popularan na festivalima, gradskim manifestacijama i privatnim zabavama, jer rešava jedan moderan problem: kako organizovati veliko okupljanje bez buke koja smeta okolini.

Danas se silent disco igranke organizuju u parkovima, muzejima, na železničkim stanicama, pa čak i u bibliotekama i na neobičnim lokacijama.

U Nemačkoj su silent disco događaji prisutni u gotovo svim većim gradovima. U Berlinu, Hamburgu, Minhenu i Kelnu redovno se organizuju večeri sa slušalicama, često kao deo festivala ili gradskih manifestacija. Postoje i specijalizovani organizatori koji iznajmljuju opremu za privatne zabave, firme i javne događaje. Posebno su popularne takozvane tihe disko povorke - grupne šetnje kroz grad tokom kojih učesnici slušaju muziku i plešu dok prolaze ulicama.

Svako ima svoj mali zvučni svet, ali svi dele isti prostor, isti ritam i isti trenutak. Za razliku od beskonačnog skrolovanja na telefonu, ovde se uređaj koristi kao sredstvo za zajedničko iskustvo. Upravo zato silent disco dobro oslikava novi trend: ljudi ne beže od tehnologije, već traže načine da je koriste kako bi ponovo bili zajedno.

A da ne pričam što je rešen problem zabave bez buke koja smeta komšijama!

Popravke – besplatne i uz kafu i ćaskanje

I za kraj bih izdvojio kafe za popravke.

Umesto da pokvarenu lampu, radio ili aparat za kafu bace u smeće i kupe novi, ljudi ih donose u takozvani Repair Café - mesta gde zajedno sa dobrovoljcima pokušavaju da ih poprave. Koncept je jednostavan: posetioci donesu predmet koji više ne radi, a iskusni majstori, inženjeri i entuzijasti pomažu im da pronađu kvar i poprave ga. Nije reč samo o besplatnom servisu, već o zajedničkom učenju.

Prvi takav kafe otvoren je 2009. godine u Amsterdamu na inicijativu holandske novinarke i aktivistkinje Martine Postma. Ideja se brzo proširila, jer je pogodila nekoliko istovremenih potreba modernog društva: borbu protiv elektronskog otpada, želju za održivijim načinom života i potrebu ljudi da se ponovo povežu u lokalnoj zajednici. Danas postoje hiljade takvih kafea širom sveta.

U Nemačkoj je ovaj pokret veoma razvijen. Kafei za popravke se organizuju u velikom broju gradova, od Berlina i Hamburga do Kelna, Minhena i manjih opština. U Kelnu, na primer, postoje različite lokalne inicijative u kojima građani donose pokvarene kućne aparate, odeću, bicikle ili elektronske uređaje i zajedno sa volonterima pokušavaju da im produže život. Veliki broj ovih inicijativa povezan je sa lokalnim udruženjima, gradskim ustanovama i ekološkim organizacijama.

Posebno je zanimljivo što je Repair Café oživeo jednu gotovo zaboravljenu društvenu situaciju: ljude koji sede za istim stolom i zajedno rešavaju konkretan problem. Nekada su komšije pozajmljivale alat i pomagale jedna drugoj, a danas tu ulogu preuzimaju organizovane radionice. U vremenu kada je mnogo toga postalo digitalno i jednokratno, Repair Café podseća da zadovoljstvo može da donese i nešto sasvim analogno – popraviti sopstvenim rukama predmet koji je izgledao izgubljeno.

Imate li mnogo „praznog hoda“?

Eto tako – pričati o svemu ovome za mene već znači otklon od stalnog skrolovanja, pregledanja elektronske pošte, poruka na Teams-u i sličnih stvari. Sve i ako – kako stoje stvari – internet nije „mrtav“, već možda samo „polumrtav“, iliti „šupalj“.

No, eksplozivan razvoj svih pomenutih načina druženja u poslednjih deset godina pokazuje nešto zanimljivo, što je pokazala i studija nastala u okviru Ministarstva zdravlja SAD 2022. godine.

Istraživanje je sprovedeno među adolescentima koji su praćeni tokom tri godine. I pokazalo je da je kod mnogih veća upotreba društvenih mreža bila povezana sa više vremena provedenog sa prijateljima uživo, verovatno zato što su mreže u velikoj meri služile za organizovanje susreta. Efekat nije bio veliki, ali je bio pozitivan.

Tako društvene mreže zapravo nisu zamenile prijatelje, ali su zamenile mnoge trenutke u kojima imamo „prazan hod“.

Ranije smo imali situaciju: čekamo autobus – započnemo razgovor. Ili: sedimo u kafeu – gledamo ljude. Ili: ako nam je dosadno, pozovemo nekoga. Danas čekamo autobus uz telefon. Sedimo u kafeu sami uz telefon. Kada nam je dosadno, dograbimo telefon.

Što bi značilo da nije nestalo druženje; mi nismo „operisani“ od druženja, već su nam algoritmi zamenili trenutke u kojima su prijateljstva nastajala. Odnosno, zamenili su spontanost iz koje se rađa druženje. I sada, 2026. godine, ljudi svojski rade na oživljavanju te spontanosti. Što je za mene dobar znak!